Искрен да будем, и ја сам мислио да се ради о “велико-српској бајци” када год неко започне причу да смо заузимали територију од Средоземља до Балтика. Међутим, читао сам недавно Грчке митове од Роберта Гревса са идејом да се подсетим чега је све ту било и нашао сам два занимљива детаља које раније нисам приметио.
Прво култ храста који је био заступљен, како Гревс каже, код староседеоца Грчке.
Друго, изненадило ме је да Грчка има староседеоце, увек сам мислио да су Грци ту одувек. Друго, повезао сам одмах култ храста са нашим Записима које свако село у Србији има.
С обзиром да је ова књига у ПДФ-у, урадио сам претрагу и извукао сам важне редове које копирам овде.
Јоњани и Ајољани били су прва два таласа патријархалних Хелена који су продрли у Грчку, и њих су староседеоци Хеладе приморали да поштују Тројну Богињу, да мењају своје друштвене обичаје према домаћим, и да постану Грци (граикои, “поштоваоци Седе богиње или Старице”).
Страна 92.
Животи личности као што су Херакле, Дајдал, Тејресија и Финеј протежу се на неколико поколења, јер су то више титуле него имена одређених хероја. Али иако се не поклапају са хронологијом, митови су увек од значаја; они се плету око неке тачке у предању, ма колико се њихово значење губило и мрсило приликом препричавања. Узмимо, на пример, нејасну причу а Ајаковом сну, у коме се мрави, који су пали са пророчанског храста, претварају у људе и насељавају Ајгину, острво које је опустошила Хера. Овде је интересантно да је храст изникао из Додониног жира, да су мрави из Тесалије, а да је Ајак унук речног бога Асопа
Страна 8.
Гарамант је родоначелник либијских Гарамантијаца, који су заузели оазу Џадо, јужно од Фезана. Њих је покорио римски генерал Балбус, деветнаесте године пре наше ере. Сматра се да су кушитско–берберског соја и да су у другом веку пре наше ере подлегли Лемта-Берберима. Касније су се стопили са црним урођеницима на јужној обали Горњег Нигера и усвојили њихов језик. Одржали су се до данашњих дана у једном селу именом Короманц. »Гараманте« се изводи из речи гара, ман и те, што значи »људи државе Гара«. Изгледа да је Гара богиња Кер или »Q Ре« или »Кар« (види 82, 6 и 86, 2), по којој су Каријци добили име, а везују је за пчеларство. Питоми жир, главна храна у античком свету, претходио је житарицама и успевао у Либији. Гарамантско насеље Амон било је везано са насеобином Додона у северној Грчкој верским савезом, који, по речима Сер Флиндерса Петрија, вероватно води порекло из раног трећег миленијума пре наше ере. Оба су места имала као светилиште по један стари храст (види 51, а). Херодот описује Гарамантијце као мирољубиве али веома снажне људе који су неговали урмину палму, гајили зито и чували стоку (ИВ, 174 и 183).
Страна 15.
Крон се оженио својом сестром Реом, којој је посвећен храст. Али Крону је Мајка Земља прорекла да ће га један од његових синова смакнути с власти, а то му је потврдио и отац Уран на самрти. Због тога је он сваке године прождирао децу коју му је Реа рађала: најпре Хестију, затим Деметру, потом Хада, најзад Посејдона.
Страна 19.
Реа, која се, као Титанка, седмог дана спарила са Кроном, може се упоредити са Дионом или Дијаном, Тројном Богињом голубовог и храстовог култа (види 11, 2). Косир који носи Сатурн, Кронов латински парњак, има облик враниног кљуна, и, како изгледа, употребљаван је у седмом месецу године која је имала тринаест месеци, да би се очистио храст од имеле (види 50, 2), баш као што се обредни срп употребљавао за откос првог житног класа.
Страна 20.
Ране хеленске поглавице, које су постали свети краљеви храстовог и јасеновог култа, добијали су звања »Зеус« и »Посејдон«, и били приморани да умру на крају владаивине (види 45, 2). Оба ова дрвета привлаче муњу и, према томе, имају свој значај у обрединриа за кишу и ватру у целој Европи.
Страна 21.
Зову је кћерком Дионе, јер је Диона била богиња храстовог дрвета, у чијим крошњама заљубљени голубови свијају гнезда (види 5л, а). Кад се Зеус дочепао Диониног пророчишта у Додони, он је себе прогласио Афродитиним оцем, а према томе и Диону њеном мајком.
Страна 25.
Зеусова насиља се, како изгледа, односе на хеленска освајања старих богињиних светих шкриња, као што је шкриња на планини Килени; његове женидбе, опет, проистичу из древног обичаја да се светом краљу храстовог култа даје титула »Зеус«.
Страна 29.
Тако су Ликурга, који се супротставио каснијем Дионису, растргли дивљи коњи — свештенице богиње кобиље главе — што се, у ствари, десило ранијем Дионису. Прича о Ликургу меша се са нејасном причом о прокиетству које је задесило његову земљу пошто је убио Дријада (“храст”). Дријад је био краљ храстовог култа кога су сваке године убијали. Сасећи његове удове значило је држати му дух заробљен (види 153, б и 171, и), а обарање светих храстова повлачило је смртну казну.
Страна 60.
Ови цитати нису коначни, има их још, допунићу временом.
