Причала ми је баба (рођена 1922) да су деца тада добијала по 2-3 коцке шећера за Крсну славу и исто толико за Божић, евентуално још нешто између и то је доза за целу годину.
Данас, ево друга генерација касније, свако од нас такву дозу узме за 1 дан и “нико не зна” шта нам се дешава са здрављем. Онда нудимо и друге “зашто нећеш” и обавезно деци “треба мало”.
Јасно је да нисам доктор, али размишљам сам за себе и анализирам своје навике и понашање па сам записао кратку белешку.
Да ли треба прекинути унос шећера?
Не. То није могуће. Јер га уносимо на разне начине.
Шећер, као и све што једемо (и што су наши преци имали на трпези у мери у којој су га имали) је користан и треба нам.
Морамо само да будемо пажљиви:
- Ако имамо редовне оброке, појели смо неку воћку, попили сок, већ смо унели шећер – ако нам ђаво каже “па могли бисмо сад неки слаткиш” а ти седиш цео дан, избори се са собом и попиј чашу воде. После неколико таквих борби, победићеш ту непотребну мисао.
- Међутим, ако си данас риљао око вођки и припремао их за зиму, био на хладном, цео дан на ногама, али ћеш и сутра тако, можеш слободно данас и парче торте и кока-колу, јер ћеш све то да потрошиш на прави начин. Исто важи и ако се бавиш спортом, тренираш, трчиш и активан си доста. Може и једна домаћа ракија јер нам и генетика и традиција то дозвољавају, пре јела.
Дакле, једите људи слободно хлеб и торте и колаче, али и трошите то што унесете.
Избаците чоколадице и упаковане слаткише.
Додатак на белешку
Гледам нешто, много више гојазних људи чека у Меку, него у Валтеру.
Вероватно је то јер у Меку добијаш храну спремљену уз помоћ тајног рецепта за месо, додатке пуне шећера, и лепиња им је слатка, узмеш и шејк, сладолед, орео-колачић и све нешто оку драго.
Међутим, у Валтеру поред ћевапа или пљескавице, са нама познатим начинима спремања меса, можеш да узмеш баклаву, туфахију и тако неке лепше шећере које су јели и наши преци.
Што би Мусаши рекао, треба мало промислити о томе.