Стари завет је део историје јеврејског народа или народа који је у то време доживео ту историју.
Пробаћу да запишем своје мисли око подебљаног дела претходне реченице, а да додатно не забуним ни себе ни читаоца. Ово је мој покушај да се опробам у писању на тему која је за неког мудријег, начитанијег и паметнијег од мене.
Имамо неколико покушаја човечанства да дочара Бога:
Словени
Перун је бог громовник и према писању Прокопија из Цезареје он би требало да буде врховни бог. Бог грома, муње, рата и неба. Сматран је заштитником ратника и правде, а често је приказиван као снажан ратник са секиром или чекићем у руци. Перун је повезан са храстом, светим дрветом, и веровало се да он управља олујама и громовима.
Грци
Врховни бог код Грка је Зевс (Ζεύς), бог неба, громова и владар Олимпа. Као краљ свих богова, Зевс је био задужен за ред и правду, као и за одржавање мира међу боговима и људима. Зевс је често приказиван са муњом у руци и орлом као својим симболом. Његово светилиште у Олимпији било је једно од најважнијих у старој Грчкој.
Римљани – украдено од Грка
Врховни бог код Римљана је Јупитер (Iuppiter), који је био бог неба, громова и краљ свих других богова у римском пантеону.Често је приказиван са громом у руци, а његови храмови, попут великог Јупитеровог храма на Капитолу у Риму, били су централна места римских верских обреда и прослава.
Нордијци
Один је врховни бог у нордијској митологији, обожаван међу Викинзима и старим германским племенима. Познат као бог мудрости, рата, смрти, магије и поезије, Один је владар Асгарда и предводник богова Асира. Често је приказиван као стари мудрац са једним оком, јер је друго жртвовао у замену за мудрост из магичног извора.
Египћани
Амон-Ра. Амон, првобитно бог Тебе, касније је спојен са богом сунца Раом, постајући Амон-Ра, бог сунца, светлости и креације. Сматран је творцем света и владаром богова, а његово највеће светилиште налазило се у Карнаку. Амон-Ра је био симбол моћи и фараони су га сматрали својим заштитником и оцем.
Феничани
Баал је био једно од најважнијих божанстава у феничанској религији, често повезан са плодношћу, кишом, олујама и пољопривредом. Име “Баал” на семитским језицима значи “господар” или “господин,” а користило се и као општи назив за различите локалне богове.
Главно божанство: Баал је био сматран богом кише и олуја, који је доносио плодност земљи, омогућавајући раст усева и благостање.
Борац против хаоса: У митовима је често приказан као борац против хаотичних сила, попут морског бога Јам или бога смрти Мот, чиме је симболизовао победу реда над хаосом.
Обично се приказује као моћан ратник са муњом или буздованом у руци, што симболизује његову моћ да управља временом. Његов симбол био је бик, који је представљао снагу и плодност.
Иако имају главног бога и богове (свеце, анђеле) испод њега, све ове вере су приказане као паганске, по договору историчара и теолога да ове вере имају више богова. Све напред набројане верске верзије различитих народа су оквирно исте.
Више је него логично да смо ми и сувише мала планета да би око једног Средоземног мора и горе према северу, сваки народ имао свог засебног бога.
Ако погледамо “египатску” религију, најнапреднија мисао те територије је људима била управо оно што им треба, па је и за територију данашњег Египта и около Средоземља то била доминантна вера.
Прочитајте: Ра у српском језику.
Aко мене питате то је иста вера, исти покушај да се одгонетне несазнатљива суштина, изговорена различитим језицима у духу тих језика, на начин на који су најбољи и најписменији припадници тих народа то умели.
Већ смо рекли да је Римски пантеон копија Грчког. Много или нешто времена касније, тај исти Рим копира Православље и прави своју Католичку веру. Ми то знамо зато што модернија историја има писане изворе, подаци су се преносили и стигли све до нас данас. Копирало се увек и то нису радили само Римљани.
Сада треба бити пажљив, јер се гази по танком леду.
Неколико извора, по речима стручњака за изворни језик којим је писан Стари завет, каже:
Стари завет, односно Бог из Старог завета, је писан у множини. Бог (богови) из Старог завета постаје један тек у новим преводима.
даље:
Нису сви записи узети из оригиналних списа, већ само пробрани – можда одговарајући вишем (нечијем?) циљу.
Извори, на енглеском су:
- “The Hebrew Bible: A Critical Companion” – John Barton
- “God in Translation: Deities in Cross-Cultural Discourse in the Biblical World” – Mark S. Smith
- “The Bodies of God and the World of Ancient Israel” – Benjamin D. Sommer
- “Ancient Israelite Religion” – Patrick D. Miller
- “The Cambridge Companion to the Hebrew Bible/Old Testament” – Edited by Stephen B. Chapman and Marvin A. Sweeney
- “Elohim: A Grammar and Contextual Study” – C. L. Seow
Затим Стари завет, као директан извор:
Постанак 1:26
„И рече Бог (Elohim): ‘Да начинимо човека по своме обличју, као што смо ми…’“
Постанак 3:22
„И рече Господ Бог (YHWH Elohim): ‘Ето, човек постаде као један од нас…’“
Ја не знам тај стари језик, па не могу да судим, али ако би то било тачно, онда имамо проблем.
Испада да су сви народи препричавали једну те исту верзију спознаје Бога и светих (множина), да би се једна верзија издвојила (и она има множину), затим истакла као једнобожачка.
Ова верзија је узета као изванредна мисао о Богу, док су све остале мисли и спознаје Бога гурнуте у паганизам, случајно, намерно или по инерцији залета ка новој напреднијој мисли.
Моје мишљење, ако смем да изнесем, је да никада није било двоумљења о различитим верама јер је то све време иста вера, начин на који човек и народи спознају Бога у складу са мисаоном философијом језика који говори. Некоме је одговарало да у одређеном тренутку историје издигне један део заједничког спознања Бога на погодан начин, па можда зато треба да се запитамо:
- Како је настао Стари завет? Или од кога је копиран?
- Ако је писан у оригиналу у множини, да ли то значи да је копирао верзију од које су произведене све друге вере које су касније окарактерисане као паганизам?
Ако је Стари завет објединио и на неки начин унапредио спознају Бога, онда то није само јеврејски Бог.
Можда је то управо Перун или Илија Громовник, Ра, Один, Зевс…?
У том случају су сви други народи неправедно гурнути у паганизам који никада није ни постојао. То би била велика неправда.
Када је писан Стари завет?
Стари завет писан је од 12. до 2. века пре нове ере. Кроз све ове године и касније током превода и редиговања, ови списи су прошли многе преправке пре него што су канонизовани.
Други извори (има их доста на интернету) кажу да неки текстови датирају чак из 14. века пре нове ере.
Хајде да видимо у које време су писане књиге, по неким изворима:
- Прва књига Мојсива (Постање), Друга књига Мојсијева (Излазак), Трећа књига Мојсијева, Четврта књига Мојсијева (Бројеви), Пета књига Мојсијева (Закони поновљени): 1446-1406 пре нове ере; ово је било усмено предање све док касније није записано.
- Књига Исуса Навина: 1400-1370 BC; усмено предање забележено током владавине Јосија (600 година пре Христа)
- Књига о судијама: 1045-1000 пре нове ере; усмено предање забележено током владавине Јосија (600 година пре Христа)
- Књига о Рути: 1011-931 пре нове ере (забележено вероватно током Давидове владавине)
- Прва и друга књига Самуилоа: 930-722 пре нове ере; усмено предање забележено током владавине Јосија (600 година пре Христа)
- Прва и друга књига о царевима: 560-540 пре нове ере
- Прва и друга књига дневника: 450-425 пре нове ере
- Књига Јездрина: 440-430 пре нове ере
- Књига Немијина: 430-400 пре нове ере
- Књига о Јестири: око 400 година пре нове ере
- Псалми Давидови: Варира 1400-500 пре нове ере, вероватно усмено предање записано касније
- Књига о Јову: око 2000-500 година пре нове ере
- Приче Соломунове: 950-700 пре нове ере
- Књига проповедникова: око 935 пре нове ере
- Песма над песмама: 960-931 пре нове ере
- Књига пророка Исаије: 700-681 пре нове ере; вероватно усмено предање записано касније 500 пре нове ере
- Књига пророка Јеремије: 626-585 пре нове ере
- Плач Јеремијин: око 586 пре нове ере
- Књига пророка Језекиља: 593-571 пре нове ере
- Књига пророка Данила: око 530 пре нове ере али су неки делови додати касније
- Књига пророка Осије: 750-715 пре нове ере
- Књига пророка Јоила: 835-796 пре нове ере или 500-450 пре нове ере
- Књига пророка Амоса: 760-750 пре нове ере
- Књига пророка Авдија: око 850-450 пре нове ере, или 580-560 пре нове ере
- Књига пророка Јоне: око 500 пре нове ере, али и можда 790-760 пре нове ере
- Књига пророка Михеја: 735-700 пре нове ере
- Књига пророка Наума: 663-612 пре нове ере
- Књига пророка Авакума: 612-589 пре нове ере
- Књига пророка Софонија: 640-609 пре нове ере
- Књига пророка Агеја: око 520 пре нове ере
- Књига пророка Захарија: 520-480 пре нове ере
- Књига пророка Малахије: 440-430 пре нове ере
Неко је то изузетно лепо пописао, хвала www.biblegateway.com на овом списку, међутим, тренутно нисмо сигурни шта се десило пре 70 година и да ли су четници или партизани били добри момци, а не да ли је књига пророка Језекиља писана од 593 до 571 године пре нове ере и ко је то написао, односно чија је то историја.
Е сада, у игру морамо да убацимо још једног играча па је занимљива трка између феничанске писмености и времена писања текстова Старог завета.
Феничанске таблице?
Феничанске таблице из 1200 година пре Христа, имају попис родова с колена на колено од Потопа на даље. Таблице су на Феничанском језику. Исто то имамо у Старом завету, на језику којим је писан Стари завет.
Замислимо сада ситуацију потопа. Све је нестало и све се ресетовало. Народ који има писмо почиње да схвата или већ познаје моћ тог писма и креће да пописује све родове након потопа јер ће то дати веродостојност том народу за 200-300-2000 или 5000 година касније.
Када имаш тај списак родова, ти имаш тапију која доказује твоје порекло.
Ко је од кога преписао попис становништва? Феничани од Јевреја или Јевреји од Феничана?
Можда је настала једна врста рата око тог пописа и моћи коју носи тај материјал. Ми сада не знамо да ли је рата било, али знамо да феничанске таблице нису преживеле. Ипак, треба се сетити да је Бог из Старог завета био у рату са Баалом – Феничанским схватањем Бога.
За феничане треба рећи да њихово словно писмо из 14. века п. н. е. представља основу свих других западносемитских азбука, а тиме и европских, монголских и индијских писама.
Да нису то корени оног народа који се у каснијој историји назива као Словени (као слово, као описмењен, ословљен, писмен)?
Словени као слово, слово као писмо, писмо као писменост, јер “У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и реч беше Бог”.
Ко жели да истражује нека потражи Филона из Библоса који је преписивао ове таблице у 2. веку нове ере. Његово дело зове се Феничанска историја и мало је сачувано.
Оригиналне феничанске таблице нису преживеле, па потражите и Еузебија из Цезарије који је својој Припреми за Јеванђеље пренео делове Филоновог рада.
Питање потопа
Ко је читао Еп о Гилгамешу, видео је да потоп постоји и тамо, а сигурно нисте знали да се Еп о Гилгамешу сматра једном од најстаријих прича о потопу.
Абориџини такође имају потоп, али и стари народи континента који се данас зове Америка.
У грчкој митологији, прича о потопу повезује се са Деукалионом и његовом женом Пиром, који су преживели велику поплаву послату од стране богова. Зевс је био незадовољан злим поступцима људи у то време и одлучио је да их казни уништавањем човечанства. Да би остварио своју намеру, послао је огромну поплаву која је прекрила Земљу.
Или је било више од једног потопа или је био само један потоп и једно предање о потопу које се ширило миграцијом народа.
Хм, све ове приче имају заједничко културно или историјско порекло.
Оно што избегавам, али морам да кажем, чини ми се да су Јевреји (или тај неки део њиховог народа) узели заједнично предање и присвојили га, онда надоградили својом историјом, прогласили себе одабраним народом.
Посебно је критичан тај потоп, када смо га већ поменули, можда сте приметили да је преживео само Ноје и његова породица, али одакле онда други народи касније?
Ако су само Јеврејски корени преживели потоп, како то да онда они нису најбројнији народ?
На пример, Јевреја у свету има око 17 милиона.
Потомака Словена (који никада нису постојали под тим именом) има око 360-400 милиона.
Као што већ рекох, све ово је танак лед, треба читати и размислити о свему.
Прочитајте и текст код Милоша: Како се звао Бог Отац?
Ко су били Феничани?
Феничани су били древни народ који је живео на источним обалама Средоземног мора, на подручју данашњег Либана и делова Сирије и Израела. Њихова цивилизација је процветала између 1500. и 300. године пре нове ере. Познати су по својим поморским вештинама, трговачкој мрежи и развоју алфабета који је имао велики утицај на касније системе писања, укључујући грчки и латински алфабет.
Феничани су били вешти морепловци и трговци, што им је омогућило да успоставе мреже трговачких колонија широм Средоземља, све до Северне Африке, па чак и до Шпаније. Њихови главни градови били су Тир, Сидон и Библос. Бавили су се производњом и трговином пурпурног бојила, стакла и других драгоцених материјала, што им је донело значајно богатство и утицај.
Иако никада нису формирали јединствену државу или империју, феничанске градове повезивала је заједничка култура, религија и језик.
На којем језику је писан Стари завет?
Стари завет је писан претежно на хебрејској језику, до су неки делови писани на арамејском. Арамејски је иначе био језик који се користио у свакодневној комуникацији.
Ево мапе где се у то време користио арамејски језик:
Док сам тражио мапу, наишао сам на користан лепо сложен податак:
Aramaic is the ancient language of the Semitic family group, which includes the Assyrians, Babylonians, Chaldeans, Arameans, Hebrews, and Arabs. In fact, a large part of the Hebrew and Arabic languages is borrowed from Aramaic, including the Alphabet. The modern Hebrew (square) script is called “Ashuri”, “Ashuri” is the Hebrew name for Assyrian, the name being used to signify the ancestor of the Assyrians, Ashur the son of Shem, the son of Noah (Genesis 10:22). Aramaic is quoted in the very first book of the Bible, Berisheth (Genesis) in Chapter 31:47. In fact, many portions of the Old Testament are penned originally in Aramaic, including Daniel chapter 2:4 thru chapter 7.
У преводу, Арамејски је древни језик семитске породице, која обухвата Асирце, Вавилонце, Халдејце, Арамејце, Јевреје и Арапе. Заправо, велики део хебрејског и арапског језика је позајмљен из арамејског, укључујући и азбуку. Модерно хебрејско (квадратно) писмо назива се „Ашури“ — хебрејски назив за асирско, име које се користи да означи претка Асираца, Ашура, сина Сима, сина Нојевог (Прва књига Мојсијева 10:22). Арамејски је цитиран у првој књизи Библије, Берешит (Постање), у глави 31:47. Многи делови Старог завета су, заправо, првобитно написани на арамејском, укључујући поглавља у књизи пророка Данила, од 2:4 до 7.
Дакле чија је историја у Старом завету?
Да скратим овај текст јер планирам још неколико текстова са којима ћу изразити неке повезане мисли.
Оно на шта циљам је чињеница да сви народи у периоду Старог завета или чак пре тога имали свест о Богу, изражену на најбољи начин. Онда имамо нешто што бих назвао накнадном преправком и класификацију свих других као погрешне, паганске, незнабожачке и вишебожачке вере и уздизање само једне верзије и то само кроз пробрана знања тог истог језика и истог списа из којих је дефинисана таква спознаја Бога.
Та уздигнута верзија, одабрана, бира и само један народ као Божији.
Срећом по нас који нисмо божији, грешку исправља Господ наш Исус Христос у Новом Завету, када тај одабрани народ одбија да поверује у живога Бога, долази до експлозије вере и ширења у све друге народе.
Друга верзија Старог завета, јеврејски Танах представља ту исту историју али прилагођену јеврејима, односно Јудаизму.
Ако мене питате, историја Старог завета је историја Господа нашега Исуса Христа, наша историја и коначно сабрање свих наших народа који су грешком или намером гурнути у паганизам који није ни постојао.
Ко је Отац, питање је о којем човек ако би решио морао да размишља и трага целог живота.
Не спорим Стари завет
У Старом завету сигурно има неоспориве истине али историја нас учи да су управо те праве информације често коришћене за добијање ауторитета са којим се убаци још по нешто манипулативно.
Данас кажу да јевреји владају светом. Можда су тај ауторитет добили управо на овај начин.
Можда баш зато у Законоправилу Светог Саве пише који делови Старог Завета могу да се читају, па сходно томе и који делови не.
Треба да користимо оно што нам је Бог дао, памет и расуђивање, за проналажење правог пута и истине које се крије у многим редовима.
Слава Богу.
