Зашто смо дете препустили самопроходавању

Нисам стигао да погледам да ли самопроходавање постоји као реч. Разумите је као самодисциплину коју једна беба мора да уложи да прохода сама вођена једино природним инстинктом. 

Ходалица (дубак), помаже или троши новац?

Искрено, нисмо ни желели да користимо ову опрему. Нисмо чак ни изучавали књиге о томе, већ смо поучени искуством супругине другарице решили да дете пустимо да прохода онако како га природа учи. Другарица има искуства са првим дететом које је користило ходалицу и другим дететом које није научило да хода уз помоћ овог помагала. Како нам је она испричала, разлика је била очигледна. Дете које је проходало поступно најпре уз пузање, усправљање уз намештај и коначно самостално усправног држања у ходу је јаче, стабилније, пад не доживљава као нешто чега треба да се плаши и једноставно је много спретније од старијег детета.

Овај пример нам је био довољан и решили само да дете препустимо природи. Једино о чему сада размишљамо је зашто се људи, родитељи, иначе мешају у детиње већ урођене процесе.

Пузање, држање за намештај и усправни самостални ход

Иначе, моја супруга је редовно посећивала школу за труднице Слађане Црвенков. Уредно је записивала све савете, термине и почетке разних активности новорођенчеда. Једино што је тада на нама било је да све уредно пратимо и помажемо детету да се прилагоди новом свету.

Одлучили смо да дете и учење ходања препустимо природном инстинкту. Најпре, по реду, уследило је пузање у трајању од пар месеци, лагано усправљање и ходање уз држање за намештај и у четрнаестом месецу бебац је проходао самостално.

Период држања за намештај трајао је најдуже. Увидели смо да већ има довољно стечене снаге да хода самостално и да је тренутак пуштања само питање времена. Нисмо журили нити форсирали ту одлуку код њега. Пустили смо да о томе одлучи сам онда када се осети довољно смелим.

Страх од пада

Нема га. Бебац је најпре падао док је пузао. Превртао се и извијао на начине на које само бебе то умеју. Онда је падао док се држао за намештај и на крају је почео да пада док трчи и хода самостално по свим деловима стана. Од свих падова чији је број тешко избројати само је свега 3 или 4 пута падање било завршено уз присутво суза услед бола од ударца, али суза услед страха од пада није било. Сам пада, сам устаје, сам се бори.

Такође смо практиковали(и даље то радимо) да дете не примети да придајемо велику пажњу његовим падовима и грешкама. Иако смо све време пажљиво пратили сваки његов покрет на местима где може да се повреди, натрчи или спотакне се. Верујемо да је и то великим делом заслужно за одсуство страха од пада.

Беба која сама прохода уме да се заштити при падовима? 

На спонтан, природан начин, бебац савија главу сваки пут када пада како би је заштитио. Просто се склупча тако да се пад више претвори у котрљање него у пад.

Један део младости провео сам тренирајући Аикидо. Значајан сегмент ове вештине је увежбавање падова. Природни покрети људи, заједно са законима опште физике уклопљени су и добијена је права уметност у заштити од повреда приликом пада, превазилажењу страха од висине и развоја моторике.

Оно што сам у Аикидоу морао да научим уочио сам да се код бебе јавља сасвим спонтано и природно. Баш као што беба поступа спонтано и у Аикидоу се вежба да глава при паду (унатраг) буде што више савијена према грудима како би била максимално заштићена.

Сам је научио да хода, ми смо ту само ако затреба

У многим разговорима супруга и ја смо закључили да много људи, што из страха да њихово дете неће проходати или да ће им неко можда рећи:

“Зар ваше дете још није проходало? Наше већ одавно хода.” 

журе да дете што пре гурну у усправно држање. Вероватно мали број размисли о спремности детињег организма, како физички када су у питању кости и зглобови, тако и психички као што је страх од пада и висине који сам поменуо напред.

Деца много боље разумеју шта им је на дневном, месечном и годишњем нивоу. Деца, за разлику од нас, немају предрасуда, не занима их мишљење родбине, комшилука или текте са којом се гледате преко Скајпа. Наше дете је имало среће да ни нас не занимају мишљења баба и родбине. Решили смо да од почетка слушамо савете доктора који је водио трудноћу и савете Слађане Црвенков, али само као контролне тачке природног тока развоја детета.

Уместо: “Зашто смо дете препустили самопроходавању”, можда је боље питати: “Зашто радити другачије?” Зашто се мешати у природни ток и наметати нови за који смо чули у књизи, часопису или негде на интернету? Држати дете на силу да хода, водити га и пре времена задавати му физичке захтеве који не налазе потпору у скелетној и мишићној конституцији дететовог бића је чист хир родитеља.

Дете нас учи

Из овог животног примера (за супругу и мене) научили смо и схватили како треба поступати и са осталим сегментима развијања и одрастања детета. И супруга и ја смо постали сигурнији, безбрижнији и поверљивији према природним инстинтика које је природа већ уградила у нас, а самим тим и у дете. Много се мање мешамо у сам начин организације кретања детета, али много више ослушкујемо, гледамо и трудимо се да препознамо навике и склоности како би му што боље помогли да их оствари.

Што се нас тиче, можемо дати све препоруке за природно проходавање! 🙂